Priča o psu

Pas je trčao niz ulicu. Žut, izandjao, ućebanog krzna. Mali, premali da bi ga se i malo dete uplašilo. Prestao je da laje odavno. Izbegavao je tudje pse, druge pse, pse koji laju, koji love, koji su psi. On i nije bio pas. On je izgledao kao jedan pas, ali svako ko zna bilo šta o psima mogao je da shvati da on nije pas. Taj pas je trčao niz ulicu.

Taj pas je jako dobro znao šta znači pasji život. Njegova majka, kučka, nekada je bila kućni pas. A njegov otac je bio čuvar, pas za ponos. I onda je od svega toga ispao on. Mali, žuti, izandjali pas. Bez poroda, bez laveža, tumarao je po Zlatiboru, prevrćući kante za djubre, njuškajući oko kontejnera, tražeći nešto da pojede. Slučajni prolaznici bi ga ponekad primetili, bacili bi mu nešto da pojede, pomazili ga, a on bi trčao za njima i vrteo repom. Bio je ulizica, gladna i prljava. Bio je lešinar.

Nekada davno taj pas je želeo sve što žele i drugi psi. Ali onda je, silom prilika ostao na ulici. I onda je zamrzeo ceo svet, pošto svet nije bio dobar prema njemu. I sada preživljava, nekako, na Zlatiboru. Nikada nije otišao sa Zlatibora, jer su svi kontejneri u okolini jezera. Tu ima najviše turista koji bacaju djubre kojim se on hrani. Napolju je jako hladno. Baš je tužan taj mali žuti izandjao pas. Ali znaš, taj pas i nije imao previše šanse da uspe. Ipak je on samo mali žuti pas.

Mali žuti pas nije pas, vredan ponosa i pažnje, jer nikada nije imao šanse to da postane. Ti i dalje možeš da postaneš čovek, i pored pasjeg života koji vodiš, pored toga što mrziš čitav svet, i pored toga što konzumiraš djubre koje ti se servira u ovom kontejneru u kom živimo. Trgni se i počni da laješ!